Pozovite nas na 011 26 26 077 ili nas kontaktirajte putem sajta KONTAKTIRAJTE NAS

Vesti

Aero klub, tradicija za ponos

Posted in: Recenzije
Aero klub, tradicija za ponos

Čuven po enterijeru, koliko i po gurmanluku, ovaj poznati beogradski restoran ugostio nas je jednog popodneva ljubazno ponudivši tiho mesto za ručavanje na kojem se poslovni skup, koji se paralelno odvijao u restoranskom prostoru, nije skoro ni primećivao. Po toplom prijemu i uslužnosti, Aero klub je na glasu već dve decenije, i tu notu je zadržao tokom celog našeg boravka.

Samo zdanje Aero kluba je delo arhitekte i pilota Vojina Simeonovića. Sagrađeno je tridesetih godina 20. veka u stilu art decoa, sa predivnim spiralnim mermernim stepeništem, ogradom od kovanog gvožđa i čarobnim vitražima koje je oslikao Vasa Pomorišac. Takav ulazak u restoran bolji je od svakog apetajzera. S nestrpljenjem smo očekivali ono što sledi, a namenjeno je nepcu.

Aeroklub_MD_11-127208687-2_672x0

Salonski prostor ispred sale za ručavanje takođe odiše elegancijom, decentnošću i toplinom, no, kao i nekoliko puta do tada, učinilo nam se da sama sala nema tu energiju i živost, već je začuđujuće neutralna, skoro hladna. Ovaj utisak možda se stvara zbog toga što se radi o klub-restoranu koji je posetiocima više poznat kao fantastičan prostor za prijeme, svečanosti, promocije, venčanja i koktele, a manje kao mesto u kojem mogu da pojedu i nešto a la carte. Srbin prijatelj, na primer, voli da u restoranu uvek bude gužva i da su svi stolovi popunjeni – to u Aero klubu preko dana nećete videti, ali to ne znači da nema protoka gostiju, tako značajnog i za kuhinju. Naprotiv.

Aero klub se vodi kao internacionalni restoran, ali pretežni sastav menija čine jela bliska ovom podneblju, jasnih i tradicionalnih koncepcija, uglavnom sa mesom u glavnoj ulozi. Od ribe se nude oslić i pastrmka. Neretko vam mogu ponuditi i lososa. Povrće je tu uglavnom kao predjelo, prilog i klasična salata. No, nije tajna da se ovde kuvari potrude da izađu u susret željama gostiju i van svakodnevne ponude.

Stari znalci ovog restorana ipak znaju šta da očekuju u Aero klubu. Zato smo izabrali nešto što smatramo za reprezentativni obed ovog restorana.

10370669_10152986333898912_1483164562_nTeleća krem čorba (200 dinara) je bila apsolutno nezaobilazna, i tu nije bilo greške. Mirno bi mogla da bude zaštitni znak restorana. Idealne temperature, sofisticiranog i blagog ukusa, a opet dovoljno moćna, sa komadima mesa, mekog poput butera i nepogrešivo svežeg, bila je pravi uvod u ručak. Nikako ne treba načiniti grešku i smatrati ovo jelo klasičnom kiselom čorbom od teletine ili junetine, u kojoj se prepoznaje začinska paprika, a koja poprima boju mesa. Ne, ovo je prava krem čorba, gde izmiksano povrće daje svežinu i bogatstvo ukusa, a sveža pavlaka blagost i ravnotežu. Kao test, u jednu malu količinu čorbe usuli smo malo soka od diskretno serviranog limuna, i uverili se da je to potpuno nepotreban dodatak i da je teleća krem čorba Aerokluba, upravo takva kakvu je nude – savršena. Kao potvrda toj oceni, dodaćemo samo da je istu ocenu dobila i od predsednika Asocijacije Autentičnih Hedonista.

961353_10152986334583912_2079137188_nZa glavno jelo Srba je izabrao kombinaciju telećih i punjenih pilećih medaljona (700 dinara), a ja pfeffer steak (steak au poivre, 900 dinara). Ovaj izbor je, otprilike, i obuhvatio većinu mogućnosti koje po varijetetu ukusa pruža meso i konkretna ponuda. Možda smo još jedino mogli da probamo Klub biftek sa voćem.

Lagana piletina bila je obogaćena daškom dima i jačinom sira u nadevu. Teletina, ponovo savršeno meka i sveža, i idealno ispečena, povukla je blagu kiselost pečurki i sosa, čijoj bi strukturi pozavideli i Francuzi. Za one koji zaista uživaju u mesu i znaju da ga cene – ovo jeste bila dobitna kombinacija. Morala sam i ja da probam. Moje nepce se, opet, retko sreće sa mesom, ali zna da prepozna kad valja, te, iako preferiram neke druge ukuse, nemam zamerki, kako bi sudije u klizanju rekle, na tehničku težinu i umetnički dojam, stvar je samo afiniteta.

10385220_10152986334218912_1432536416_nKada sam naručivala pfeffer steak, pitala sam da li je sa zelenim biberom, pošto nisam znala šta mogu da očekujem. Ima raznih varijanti, i sa zelenim i sa crnim, i da je samo šnicla uvaljana u biber, ali i da je sos od bibera. Rekli su mi –„valjda“. U prvi mah mi se to učinilo nevažnim detaljem koji je manifestovao zbunjenost, no, posle sam poželela da je odgovor bio jasniji ili makar na tragu onog „pitaćemo kuvara“. Prema svom kulinarskom iskustvu, pomislila sam da sam dobila varijantu sa crnim biberom (kasnije smo saznali da je sos u kombinaciji zelenog i crvenog bibera), sudeći po boji sosa i nešto oporijem ukusu. Ali upravo tu oporost lepo je balansirao luk, čini mi se karamelizovan, svojom slatkoćom. Sam stejk nije bilo tako vrhunsko mekano meso poput teletine, ali i dalje vrlo kvalitetno, i ispečeno po meri mog zahteva na temu „srednje“. Na prvi pogled pomislih da je mirođija odgore, ali čini mi se da je sitno seckan francuski peršun bio taj koji je poslužio za ukrašavanje i osveženje, i uklopio se više nego onaj običan. Pošto volim ovaj način pripremanja, bila sam u principu vrlo zadovoljna.

10416698_10152986334223912_1481069936_n1

Za prilog smo dobili lepo aranžirano povrće kuvano na pari, opet po svim pravilima, dovoljno meko i dovoljno hrskavo. Paradajz salata je bila jedna od boljih koje sam u životu jela, iako to malo šašavo zvuči za jedan običan paradajz. No, plodovi su zaista bili kvalitetni, sveži, zreli, ukusni i sočni kao da je top sezona ovog povrća, i ono što mi je najviše prijalo je što je salata bila začinjena. Obično se samom gostu ostavlja da so, biber, ulje, sirće… doda po želji, ali ekipa Aero kluba je i salatu poslužila kao gotovo jelo, umereno posoljeno, preliveno uljem i peršunom, divno aranžirano, te sam im bila više nego zahvalna na tome.

E, sad. Na licu mesta izbor vina mi nije delovao kao problematičan, jer je prijalo trenutnom raspoloženju i uklapalo se uz obrok. Ali, utisak je pokvarilo to što ustvari nisam znala šta sam pila. Šta se desilo? Inače više volim crveno vino, a više i leži uz ovaj izbor, te sam konobara upitala šta nudi i šta je hvale vredno od onih crvenih vina koji se mogu dobiti na čašu. Iako je napomenuo da imaju široki izbor, preporučio je nešto iz vanredne ponude, kada sam pitala za vinariju i naziv, dobila sam više nego neodređen odgovor: Duša Dunava iz neke vršačke vinarije. Znam za belo vino tog naziva, iako mi je bila nelogična veza Dunava i Vršca, ali hajde, pristadoh. Vino je stiglo rashlađeno, što mi se nije dopalo. Prvog gutljaja koje je otkrilo lakoću i reskost, kao da je posredi mlado vino, sačekala sam da se malo ugreje. Toplina je oslobodila i jačinu i tanine, i sve u svemu, sasvim je prijalo. Meni je možda zahtevao nešto dominantnije vino, ali ovo je bilo u skladu sa raspoloženjem, što je te u redu. Na Internetu sam posle potražila i ime i potencijalnu vinariju, ali ništa nisam našla što bi se uklapalo. „Dušu Dunava“, belo vino, proizvodila je vinarija „Ključ“ iz Kladova, dok je nije kupio francuski bračni par koji sada pravi božanstvena vina božanstvenih naziva. Ispostavilo se da sam pila crveno vino „Duša Balkana“ iz „Vinarije Duša“ odnosno PTK „Ključ“ koja je poznatija po svom belom vinu, „Duša Dunava“.

10364269_10152986334868912_217631462_n1

Desert smo očekivali kao drugi neprikosnoveni adut restorana. Izabrali smo krempitu i parfe od lešnika (po 200 dinara). Pa i sad, dok pišem, moram malo da pauziram, kad se setim izgleda i ukusa. Skoro pa besprekorno. To „skoro“ odnosi se na središnji deo krempite koji je bio mrzliji više nego što treba. Ali, sam ukus i izgled je bio čist praznik za čula. Savršeno umućen krem, gladak, sočan, idealno sladak, vanilast. Kore perfektne konzistencije, dovoljno prhke da opravdaju suštinu slatkiša, a dovoljno meke da savladaju onaj večiti problem krempite – kako preseći koru a da ne napraviš rusvaj u tanjiru. Parfe je takođe bio dijamant na kruni. Pa kao kod onih pravih ljubavi kad te pitaju: „a zašto ga voliš“, a ti ne nabrajaš redom dobre osobine, već kažeš, bez upliva pragmatičnosti i racija: „ne znam, nije važno, eto, volim ga“, tako i za parfe – nisu potrebne reči i opisi, jednostavno morate probati i zaljubiti se.

Konačno, ukupan utisak iz Aero kluba je, dakako, pozitivan. Uz napomenu, da bi uz malo truda, malo modernijeg pristupa, malo više marketinške taktike i profesionalne informisanosti i znanja, ovaj restoran mogao da bude i blistaviji. Čini se, kao da su u Aero klubu zadovoljni postignutim i utemeljenim, ali na tu klasiku lepo bi se dao nadograditi i duh modernog, i u sastavu menija i u dizajnu sale, i u onom „nešto“ što čini svako jelo posebnim (teleća krem čorba je pravi primer da se to itekako može). Tada bi se, verujem, na tom divnom stepeništu, čekalo na slobodan sto i u redu stajalo za rezervaciju. I još…

10396410_10152986333888912_2006884124_nDetalj vredan pažnje: Tokom celog ručka, na stolu su bile servirane sveže, domaće bele zemičke i tanjir sa srpskim kajmakom i gorgonzolom. Po volji vam je da li ćete se time poslužiti kao predjelom ili desertom. Kajmak je vrlo ukusan, mlađi, a gorgonzola pitoma u svojoj plemenitosti, osvežavajuća i lagana, tako da nam je poslužila kao dobar završetak ručka.

Sve je važno: Iako je šlag na parfeu više u funkciji dekoracije, važno je istaći njegov kvalitet. Pripremljen je u maniru i duhu najboljih poslastičarnica, bez trunke osećaja fabričkog, kao da je domaća slatka pavlaka doneta dva minuta pre nego što je umućena.

Insajderski pogled: Teleća krem-čorba poslužuje se iz supijere iz koje je po želji i prema apetitu moguće dodati još neku kutlaču, ili još jedan tanjir – po istoj ceni.

Ćevapčića nema u meniju, ali predstavljaju standardni deo posluženja na koktelima po kojima je ovaj restoran takođe čuven i važe za jedne od najboljih koje možete jesti u centru Beograda. Po principima „Tajnog menija“, možete zatražiti i neka druga jela.

Info plus: Cene su pristojne, čak niže od prosečnih cena drugih restorana u ovom rangu u Beogradu, a osim odlične hrane u ovom restoranu veoma je dobra i prezentacija jela na tanjiru – na svetskom nivou uz zadržavanje svih karakteristika na koje su gosti u Srbiji navikli.

Beleška: Pri naručivanju bez problema možete izostaviti salatu – povrće u prilogu glavnog jela je sasvim dovoljno.

Cena: Ručak za dve osobe, sa dve teleće krem-čorbe, dva glavna jela, pecivom i kuverom, salatom, dva dezerta uz 2l mineralne vode i vino na čašu: 3450 dinara

Domaće crveno vino na čašu: 240 dinara

Tekst: Tanja: glumica, pisac, novinar, PR, obožava da kuva i putuje, voli male stvari i snažna osećanja
Fotografije: Srba Jovanović: Stručnjak za odnose s javnošću, istinski hedonista. Voli uživanja u malim stvarima, putovanja – i svoj posao.

Izvor: restoranca.rs